KVARENJE USHIĆENJA

Odgovor Ivanu Tasovcu, osvedočenom partokrati, s povremenim iskustvom u kulturi, umetnosti i medijima

jovana polic

piše: Jovana S. Polić 
(tekst preuzet iz nedeljnika “Ekspres”, od 21/7/2017)

„Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast. Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.“

Ove reči Miroslava Antića (odlomak iz pesme Pustinja) odzvanjale su mi u ušima dok sam čitala Tasovčevu kolumnu „Partokratija, ili što je babi milo, to joj se i snilo“.

Polovične istine onih koji su izgubili obraz, danas dobijaju zapaženo mesto u srpskoj štampi. Pohlepa za medijskom pažnjom, stvorila je od pijaniste – nadmenog kolumnistu, bezobzirnog prema činjenicama. A vrhunski novinarski izraz, kolumnu, pretvorila u besadržajan, beslovesan, sled reči.

Evo šta je sporno u tom „sledu reči“ koji govori o emisiji „Partokratija u kulturi, umetnosti i medijima“, emitovanoj na N1, kao peta epizoda serijala „Partokratija: kancer demokratije“, a čiji sam urednik.

Bivši ministar kulture i informisanja, inače upamćen po tome što je svoj mandat proveo „u ilegali“, tvrdi da smo se ogrešili o njega.

A istina je ovakva.

Zvoni mi telefon (3. jula uveče, nakon emitovanja emisije), na ekranu se ispisuje: Ivan Tasovac.

Obavesti me kolumnista da je odgledao emisiju. Bi mi drago da neko ko je bio ministar informisanja u periodu kad je serijal već počeo da se realizuje, pogledao to što smo uradili, a za šta je Medija centar (producent serijala i nosilac projekta) aplicirao na medijskom konkursu Ministarstva.

No, onda me kolumnista zbuni: „Razumem da ko radi, taj i greši. Greškom ste me naveli kao jednog od onih koji su odbili da učestvuju.“

Kažem: „Ne, gospodine Tasovac, Vi sad grešite. Vaše ime sam namerno navela, kao i sve ostale koji su odbili.“

Pita onda bivši ministar kad je i kako odbio.

Podsetim ga.

Pozvala sam ga da učestvuje u debati koju snimamo i koju ćemo emitovati na N1. No me, ljubazni Tasovac, odmah informiše da dan pred debatu Beogradska filharmonija (čiji je ovaj kolumnista direktor) ima koncert, a da će mu gosti ostati i dan kasnije, te da pre 27. juna neće moći da prisustvuje bilo kom skupu. Zahvalim se i poželim lep koncert.

A onda dolazimo do spornog momenta. Sve je ovo Tasovac opisao u svom „sledu reči“ (zovimo ga – kolumna). Ali je kolumnista „zaboravio“ da ispriča kako je odbio učešće.

Nekoliko minuta kasnije, još jednom pozovem, izvinim se na upornosti i pojasnim da će emisija imati i četiri uvodničara u svaku temu debate, a koje ćemo snimiti mimo ovog javnog skupa. Zamolim da bude jedan od njih, i da intervju (koji mu neće oduzeti više od 10 minuta) snimimo bilo kog dana, u bilo koje vreme, nakon 27. juna. Doslovno, u fajlu pod nazivom „sagovornici“, pored imena Ivana Tasovca, upisala sam: „Aaaa, to ne! Da učestvujem u debati, vrlo rado. Ali da me snimate posebno, tooo ne želim.“

Bilo je to suvislo obrazloženje kojim sam u telefonskom razgovoru 3. jula Tasovcu objasnila zašto se kolumnista (potpisan kao pijanista) našao među onima koji su odbili učešće, a gledaoci ostali uskraćeni za odgovore na pitanja: Kako je cenjeni umetnik postao partokrata? Te, čijim je to partijskim interesima vođen odlučio da baš projekat Medija centra (a čiji je ovaj serijal deo) bude jedan od tri prošlogodišnja za koje je stručna komisija Ministarstva smatrala da zadovoljavaju sve kriterijume medijskog konkursa, ali ih je, koristeći diskreciono pravo da prekraja rezultate, ministar Tasovac odbacio.

A onda se setih da pesma Mike Antića, s početka ovog teksta, ima ovakav nastavak:

„Još deda mi je govorio: ’Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš. Što više njih u zabludi, sve više si u pravu.’ A ja tako ne mogu.“

Pa uzmem plajvaz i odgovorim kolumnisti Tasovcu.

SRB & JA

KLEČANJE PRED GAŠIĆEM

piše: Slaviša Lekić  
(kolumna preuzeta iz dnevnog lista “Danas” od 6/3/2017)

Bata Gašić je pokazao razliku između nas i njih”, poručio je Aleksandar Vučić iz Kruševca Srbiji! “Šefe, Kruševac i Rasinski okrug te vole”, poručio je Bratislav Gašić Vučiću! Nedostajalo je samo da Vučić izgovori ono Slobino “Volim i ja vas!”

Ovo bizarno naprednjačko uvlačenje, bez vrhunca u konačnici, palo bi u drugi plan kao i svaka loše odglumljena scena unutarpartijskog seksa, da Vučić nije nesvesno lansirao jednu iritirajuću nedoumicu: kojim to kvalitetom i veštinama odskače Bata Gašić i pokazuje razliku između “nas” (“naprednjaka”) i “njih”, (“nenaprednjaka”)!

Pre nego što će postati ništa, Gašić je bio – skoro sve.

Jedna škola mišljenja kaže da je u fazi adolescencije ovladao keramičarskom gletericom, druga da je po struci baštovan, kad lično od Gašića tražite uverenje o završenoj srednjoj školi, on pokazuje – diplomu Ekonomskog fakulteta.

Bata Santos je u vreme Slobodana Miloševića bio jedan od prvih uvoznika kafe, dok se to zvalo šverc. Kao bogat i zaslužni građanin, rukovodio je ženskim odbojkaškim klubom, lokalnom fudbalskom školom, ličnom televizijom, bogatio se, sve dok kao jedan od osnivača SNS nije postavljen za gradonačelnika Kruševca. Familija Gašić “dužila je”, pored ostalog, dve reklamne agencije, jednu firmu za proizvodnju televizijskog programa i tri televizije, sve se to finansiralo iz opštinskog budžeta.

Čim je sa svoje FB stranice obrisao sliku gde se rukuje sa Miroslavom Miškovićem, čarapanski mangup dogurao je do mesta potpredsednika stranke i ministra odbrane: tu je pokazao zavidnu vojničku disciplinu i, protivno zakonu, uporno odbijao da ombudsmanu Saši Jankoviću dostavi dokumenta o incidentu između Žandarmerije i “Kobri” iz obezbeđenja brata premijera Vučića, a zatim, mudro, otćutao i celu aferu oko prisluškivanja opozicionih lidera, stranačkih i sindikalnih aktivista od strane podređene mu VBA.

Jedan od rezultata Gašićevog bahatog kršenja propisa bio je i manjak ljudskog brojnog stanja.
Sat i po pre ponoći u petak, 13. marta 2015. godine, u rejonu aerodroma u Surčinu, srušio se helikopter Vojske Srbije: stradala su četiri člana posade, dva zdravstvena radnika iz Novog Pazara i pet dana star Šehin, bolesna beba koju je helikopter iz Raške transportovao u Beograd.
Razlog za smrt sedmoro ljudi, bilo je jasno već jutro posle tragičnog čina, moglo je biti samo – ljudski faktor. Upravo je Gašić, naređenjem da helikopter urgentno uzleti, uprkos oblačnosti i lošoj vidljivosti i zahtevom da slete na aerodrom Nikola Tesla, gde su ih čekali kamere i ministri zdravlja i odbrane, pokrenuo lanac kršenja procedura koji je uzrokovao pad helikoptera.

Iza nenamerne, ali očite, greške, stao je Vučićev autoritet koji je na smisleno pitanje – “Ko je kriv?”, dao besmisleni odgovor:

“Gašića i Lončara neću da dam!”

Gotovo devet meseci kasnije, kamere koje nisu sačekale ministra Gašića u Surčinu, dočekale su ga u Trsteniku u obilasku “Prve petoletke”:

“Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu”, lanuo je!

Smenjen je i “teleportovan” u političku zavetrinu.

Taj i takav Gašić, tvrdi Vučić, danas “pravi razliku” između “njih” i “nas”!

Osim neprijatnog podsećanja da predsednički kandidat i dalje pravi nepristojnu podelu ljudi na “naše” i “nenaše”, Vučićev gest može se tumačiti i kao klečanje pred Gašićem. Lanac kršenja procedura koji je uzrokovao tragediju sigurno ne bi bio pokrenut da je na mestu ministra odbrane bila kompetentna ličnost. Ministar je smenjen zbog prostačkog odnosa prema novinarki, a ne smrti 7 osoba, jer bi u tom slučaju kandža odgovornosti zagrebala Vučića, koji je delegirao nesposobnog ministra. Gašić je sve to umeo da istrpi, da bi kao zahvalni vojnik partije, danas bio rehabilitovan i istaknut kao uzor kakvi bi morali da budu “nenaši” ako hoće da postanu “naši”!

Istorija je često poslužila kao servis za pranje prljavog rublja, ruku i karijera! Podrazumeva se da je Gašić u celoj ovoj priči tek nusproizvod varenja istorije. Svoju savest pere glavni igrač, onaj koji dižući prašinu (“Gašića i Lončara neću da dam!”) krije svoju golotinju. Netaktičnost, međutim, kojom to čini, deset dana uoči dvogodišnjice pada helikoptera, nadgornjava bizarnu “anegdotu” u kojoj je Gašić ministru Lončaru za rođendan poklonio maketu helikoptera.

Istorija će, nesumnjivo, kad-tad označiti krivce za smrt u padu helikoptera. Istoriju, kažu, pišu pobednici. Hoće li stranice naše istorije pisati Martinovići, Đuke, Maje, Krstići, dr Sline, Vučićevići i slični, zavisi i od 2. aprila.

Država ili družina?!

Ovo je dobra prilika da se stane na kraj prirodnoj sklonosti današnjih vlastodržaca da budu apsolutno neodgovorni. Čak i kad je smrt u pitanju. “Naših” ili “nenaših”, svejedno!

(P.S. Ovaj tekst pisan je 7 dana pre nego će se oni koji su slavili njegovu smrt u dvorištu Vlade Srbije pokloniti senima Zorana Đinđića)


 

VREĐANJE RAZUMA

piše: Slaviša Lekić  
(kolumna preuzeta iz dnevnog lista “Danas” od 27/2/2017)

Pre neki dan poslanik SNS Vladimir Đukanović u svojoj TV emisiji potpisnike Apela Saši Jankoviću, sve redom, od akademika, do novinara, nazvao je – “groznim njuškama”!

Njegov stranački kolega, Milenko Jovanov, šef poslaničkog kluba SNS u Skupštini Vojvodine, pohvalio se javno partijskim drugovima kako ga ne interesuje šta misli “Jeremićev humanoidni hemoroid Nikola Jovanović”! NJihov partijski sabrat, Miloš Vučević, potpredsednik GO SNS, zaključio je da “Saša Janković najbolje zna koji su to tajkunsko mafijaški centri u Srbiji” i javno ga nazvao – “njihovim pijunom”!

Kad se pomene javni dijalog u Srbiji, neko se uhvati za onu stvar, a neko priseti da se pre svega govori o jeziku dnevne politike koji obiluje uvredama, klevetama, nasilan je, prljav, ružan i kao takav – funkcionalan! Taj novi način “dijaloga” koji su na političku scenu doneli radikali, a onda obogatili “naprednjaci”, danas ne ostavlja nijednu čovekovu vrednost izvan domašaja sablazni. Ove teške reči, citirane u uvodu teksta, pune značenja i smisla za onog ko ih izgovara, ostale su bez odgovora onih kojima su upućene. Čitava paljba uvreda, jer ovo nije puko brbljanje ili nešto nakon čega se možemo praviti da nije izgovoreno, pokrivena je tišinom. I sve je više uvreda koje doživljavaju sudbinu doskočice “žuti lopovi” – toliko je česta u komunikaciji, da je postala “sterilna uvreda”!

Lično cenim da će me i najbolji prijatelj teško okarakterisati smernim u izrazu. Naprotiv, držim do (pre)jake reči. Čemu plaćam adekvatnu cenu. Kad bih se, recimo, drznuo i napisao da poslanik Đukanović ima takvu njušku da s punim pravom može tražiti odštetu od svojih roditelja, to bi, u prvom redu, bilo neprofesionalno a zatim i nekulturno! Kad bih se, recimo, javno upitao – “Zašto Jovanov ima prava da bira i bude biran, a majmuni ne?” – bilo bi to novinarski nekorektno a onda i nepristojno! Kad bih se, recimo, okuražio, i zaključio da Vučević retko govori kad ima, a sve češće – kad nema šta da kaže, bilo bi to čak profesionalno korektno, ali ne bi bilo lepo.

Reči su, prosto, opasne i često mogu da znače više i drugačije od onog što smo hteli. I to je lekcija kojom naši političari nisu ovladali – da onaj koji govori uglavnom nema kontrolu nad tim šta te reči znače tom drugom. To što, najčešće, nisu ni gospodari svojih reči, može samo da znači da su retko svesni smisla toga što govore. A baš o tome bi posebno morali da vode računa ovde pomenuti “domaći plaćenici”, koji troše naš novac, sve ne bi li brinuli o opštem dobru i štitili nas od, gle paradoksa – takvih kao što su oni sami.

Ali, zašto bi to tangiralo Đukanovića, Jovanova i Vučevića, poslušnu stranačku boraniju: oni samo loše imitiraju lidera, redizajnera slobističke etikete “strani plaćenik”, avangardnog borca protiv lopova i mrzitelja i prvog psovača Srbije. Psovati se, znate, može i bez ružnih reči. Garantujem da retko čiji podanici trpe mobing i ruženje od strane gospodara, kao što je to slučaj sa građanima Srbije: sebične su lenčuge, kukaju i čekaju, ustaju u podne, tvituju iz toplih soba, filozofiraju a umeju da budu i ološ koji mrzi – ukratko treba im menjati svest. Svaki njegov javni nastup, osim patetikom i populizmom, obiluje negativnom energijom, sarkazmom i bahatošću prema neistomišljenicima, bili to novinari, javne ličnosti ili drugopartijci. Retorika mu je svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje, devalviranje, nasrtanje na autoritet i ponižavanje. Dodatni je problem što njegove reči nemaju samo jezičku funkciju i nikada nisu samo reči: izgovorene u tempiranom trenutku i programiranom kontekstu imaju jaču simboličku snagu od hiljadu “činjenica” pa i direktnog udarca u glavu. Mada ni udarci, pokazalo se na primeru aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, nisu isključeni.

Opet, na kraju balade, uvređen je – Vučić! Tako uvređen, on koji je više puta izgovorio “Vučiću pederu”, nego svi njegovi mrzitelji, zajedno, najavljuje izradu spota – “Vučiću pederu”! Lično, mislim da je to suludo rasipanje državnog novca, jer zna Srbija: možete Vučića zvati pederom, on će opet biti predsednik! I obrnuto, podrazumeva se! No, ako zaista veruje da posprdni spot doprinosi relaksaciji govornog saobraćaja na domaćoj političkoj sceni, onda, jebi ga, ima moju podršku!

(P. S. Ovaj tekst pisan je 308. dana od kako je ekipa kompletnih idiota ušla u Hercegovačku ulicu. A Savamala postala ikona pravne države Srbije.)


 

MARATONCI TRČE POSLEDNJI KRUG

piše: Slaviša Lekić  
(kolumna preuzeta iz dnevnog lista “Danas” od 20/2/2017)

Još jednom, po ko zna koji put, obistinila se stara srpska legenda koja kaže: ako Vučić na Sretenje ugleda Tominu senku, proleće će obilovati veselim događajima.

Dan nakon odluke Predsedništva SNS, koja je obavezala Vučića da se kandiduje za novog Tomu, nezadovoljan načinom na koji je skrajnut u korist svog “političkog sina”, Tomislav Nikolić je obznanio mogućnost trke za novi mandat predsednika Srbije.

Gotovo istog časa digla se kuka i lopata, a vest je “obojena” kao izdaja Srbije i SNS: države čiji je Nikolić aktuelni predsednik i stranke čiji član nije. Najava kandidature doživljena je kao “neočekivani politički presedan”. Aktuelnog predsednika optužili su da je doušnik stranih službi, ruski igrač, na kraju i – dosovski pion. U finišu brutalne kampanje na red je stigla i priča o emocionalnom udaru na Vučića: čoveka kome su skinuli glavu, optužili su da radi o glavi onome kome bi oni najradije videli leđa, makar sa sve glavom!

Podrškom Vučiću, očekivano, prvi su se oglasili žena balon, čovek pufna i lik sa ćurećim nadimkom. Pored potencijalnih premijera, podatno su se uzmuvali i koalicioni partneri. Usledio je, kako je to mudro primetio dr Stefanović, pravi “politički cunami podrške Vučiću”, ali je strah ustupio mesto nadi, tek kad je Vučića podržao Vuk Drašković, lider od čije stranke su ostali još samo logo i Dana u UO NIS-a.

Tako je potpuno u drugi plan palo Vučićevo prethodno kategoričko laganje da će učestvovati u trci za fotelju na Andrićevom vencu, ali i motivi premijerove kandidature za predsednika, besmisleni koliko i njegova insistiranja na prevremenim izborima prošle i dve godine ranije.

Fokus se pomerio ka “stabilnosti države” koja se, ako se pravilno čitaju poruke, mogla očuvati samo razmenom nematerijalnih dobara u koju se uključio aktuelni ministar unutrašnjih poslova, koji je povezao neka lica sa nekim funkcijama, neka lica sa nekim ambicijama i neka lica sa stranačkom kasom – saopštivši kako je Vučić “Nikoliću dao korektnu ponudu i preko toga neće ići”! U nastavku je, naravno, dodao kako “Vučiću nikakve trgovine ne padaju na pamet”!

Tako je ideja političke vrline, toliko izmantrana među naprednjacima, naprasno ustukla pred preduzetničkim njuhom dvojice “ideologa” SNS-a: Nikolić je taksativno naveo kakva je sve “zaveštanja” ostavio u sefu stranke, onomad, kad je pobedio Borisa Tadića i utro put apsolutizmu Aleksandra Vučića; nebiološki sin, međutim, ćutke je odbio da te “dragocenosti” vrati nazad i ljutito prekinuo komunikaciju!

Time je oceubistvo ozvaničeno kao jedina ideologija SNS: nastala na izdaji “političkog oca”, Vojislava Šešelja, stranka je sad ostala bez muškog roditelja. Činjenica da je sin Radomir u tri dana tri puta glasao protiv biološkog oca, tek je morbidni, više etički, nego estetski detalj na paravanu koji skriva pukotinu koja će tek da se širi. I više nije pitanje hoće li, već – kad će u ovoj stranci nastati tarapana kao kod Topalovića u “Maratoncima” Dušana Kovačevića!

U međuvremenu, u sumrak tog 16. februara, baš na dan kad je 1873. rođen Radoje Domanović, postalo je jasno da je i pre sednice GO SNS trasiran put koji će, ako sve bude teklo po planu, dovesti do nimalo satiričnog apsurda: jedne aprilske večeri, predsednik najjače stranke, koordinator tajnih službi i premijer Srbije postaće i – predsednik Srbije!

Na sednici GO SNS, pripremanoj kao da je u pitanju 8. sednica CK SK Srbije, Vučićeva monomanijakalna opsednutost mržnjom i pretnjama po život (“Hteli su moju glavu …!”) još jednom je ustupila mesto hrabrom zavetu da će stati na vrata na koja “prošlost maljevima kuca”! Još su njegove reči odzvanjale u ušima članstva, zavrteo se plagirani spot u kom Vučić iz aviona “Srbija 2017” primećuje da je naša zemlja, kao i avion, poverena na upravljanje dvojici ljudi i kao da poručuje da država u kojoj on nema apsolutnu vlast, ide do đavola. Ne, u spotu nema ni Gašića, ni Lončara: avion je, nije helikopter.

Nema ni Nikolića! Njega su verovatno šutnuli iz aviona u čijem repu, presvučeni u stjuardese, Ivica, Zorana, dr Slina, Vulin & comp. umiru od smeha nagađajući ima li Toma padobran ili ne. To se u spotu ne vidi, baš kao ni kako se, tamo, na nebesima, Domanović u grobu okreće poput ventilatora, pre nego će se odreći srpskog porekla.

Dušan Kovačević, takođe satiričar, ali i savremenik ove naše vesele družine, davno je, možda baš njih, opisao:

“Ko je vas poznavao, ni pakao mu neće teško pasti!”

Glasali ste – gledajte!

(P.S. Ovaj tekst je pisan 66. dan od kako je Nenad Lalatović izjavio – “Jako volim Vučića, dabogda vladao Srbijom 50 godina” – i treći dan od kako je, kao najkažnjavaniji trener u Srbiji, izabran za selektora mladih fudbalera)


 

NIKO NE SME DA VAS VOZI

piše: Slaviša Lekić
(kolumna preuzeta iz dnevnog lista “Danas” od 13/2/2017)

Otkad pamtim, a ima tome prilično, javni život Srbije impregriran je kosovskom tematikom.

Decenijama je Kosovo (sa sve Metohijom) bilo – “majka svih pitanja”! Sve dok nije postalo “srpski Jerusalim”, po Matiji Bećkoviću ili „naša Palestina“, kako svedoči patrijarh Irinej! Različite političke (zlo)upotrebe kosovskog pitanja kulminirale su ratom i i nezavisnošću, čime je, na naopak način, sveden bilans Miloševićevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu. Ali zloupotrebama nije došao kraj iako su nam od „kosovskih motiva“ uglavnom ostale uspomene i transparenti – „Kosovo je srce Srbije“!

Poslednji primer igranja s Kosovom je pokušaj da se pokretni manastir, kako su još nazvali Vučićev animirani voz, „prošvercuje“ preko „administrativne linije“. Ta svojevrsna provokacija na šinama koju su, iza Aleksandrovih leđa, nekakvi kompletni idioti ikonopisali „kulturnom baštinom“, odaslata je računajući na predvidivu reakciju sebi sličnih: kalklulacija se pokazala ispravnom – specijalne snage ROSU volšebno su se obrele na severu Kosova, gde „po dogovoru“, odao se premijer Srbije, nisu smele da dođu. Kasnije će se ispostaviti da je reč o usmenom dogovoru, a šta je još dogovoreno u četri oka, saznaćemo nakon što (ako, ikad) saznamo i šta je sve još potpisano u Briselu.

Iako je prošlo tek mesec dana, ovaj politikantski nestašluk u vidu slanja „pravoslavnog voza“ čini nam se – dalekim! Jer, imali smo u međuvremenu fijasko „dodgovora“ u Briselu; dilera u službenom automobilu državnog sekretara;  nastup Miše Vacića na N1, koji nije na adekvatan način „razumen“; tribinu Veselina Šljivančanina i premlaćivanje cura i momaka iz Inicijative mladih za ljudska prava; aferu izazvanu fotografijom zagrljaja ministra zdravlja sa zloglasnim sinom pacijenta; rušenje severnomitrovačkog zida kod onog mosta koji razdvaja, umesto da spaja… Imali smo i imamo permenentno smenjivanje događaja tim tempom da polako postajemo rezistentni na svakojake jade, konfuziju i haos koji živimo i zaboravljamo: od poplavljenog Obrenovca, preko 7 žrtava u srušenom helikopteru, do fantomki u Savamali…!

A baš kao što je Savamala paridigma stanja u Srbiji, tako je nesrećni voz indikator zvaničnog odnosa vlasti prema glasačima sa Kosova! Glasača, jer je pitanje – ‘’Čije je (naše) Kosovo’’, odavno prestalo da bude nacionalno. Sve je manje i principijelno. Čak više nije ni retoričko! Ali je ostao taj večiti usud da bude – dnevno-političko i sitno-profitersko! Kosovski mit jeste prestao da bude mobilizatorski faktor, ali danas još uvek funkcioniše kao neka vrsta linka između onih koji su ostali dole, jer nisu imali gde i političke elite koja zbog sijaset onoga na šta ne može da utiče, propušta priliku da utiče na ono malo na šta može.

Tako se lako moglo desiti da animirani voz ne stane u Raški, već produži u –  sunovrat. Ne misleći da je to bila namera prve glave Srbije, slanje ove provokacije na šinama, meni je ravno Miloševićevom: „Niko ne sme da vas bije“ kad je, pre ravno tri decenije, „olako obećanom brzinom“probudio lažnu nadu u Srbima na Kosovu. Milošević je to rekao u Kosovu Polju, a Vučić je iluziju o teritorijalnom integritetu Srbije lansirao iz kasarne u blizini administrativne granice sa Kosovom. I to s ove strane!

Isti taj čovek koji je u maju 2007. rekao: “Neka nam ostave Kosovo i Metohiju, baš nas briga i za Evropsku uniju i sve njihove budalaštine”, šest godina kasnije u Briselu pristao je da Euleks i sve srpske institucije na severu Kosova zamene kosovski organi. To je bilo pre nego smo poveli sa 5:0 i pre nego je, baš za vreme mandata Vučićeve Vlade, Kosovo potpisalo sporazum o pridruživanju EU. I ko danas, iole ozbiljan, može garantovati da evrofanatizam neće ustupiti mesto evrofobiji, baš kao što je onomad evrofobiju zamenio pragmatični evrofanatizam?!

Svedočeći onomad predvečerju rata, jedan zapadni novinar je situaciju na Balkanu opisao kao bombama krcat avion, kojim pilotira Sloba Milošević i besomučno kruži nebom iznad Balkana jer – ne zna da aterira!

Nemam apsolutno nikakve sumnje u Vučićev odgovor na pitanje: zna li da pilotira ili „da tera“ voz.

Šta, međutim, ako se sledeći put kontroli ne otme enterijer, već i samo prevozno sredstvo i šta ako za upravljač nepozvan sedne onaj drugi Aleksandar?! Onaj koji ne da ne zna da vozi, već, često, ne zna ni gde je.

A kad vulin uđe u tenak, kaže narodno predanje, praktično mu je nemoguće nacrtati da je u novijoj političkoj geografiji, granica tek imaginarna crta koja deli zamišljena prava jedne od zamišljenih prava drugih država.

Pa tako i Srbije od Kosova, nekada najskuplje, a danas najjeftinije srpske reči!

(P.S. Ovaj tekst je pisan 1727. dana od kako je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije!)